UČITELJ S RAZLOGOM

Čovek iz različitih razloga počne da se bavi borilačkom veštinom i uglavnom se na tom putu trudi da savlada tehnike i poštuje pravila. Neko vremenom odustane, neko je u tome bolji i predaniji, a pojedinci treniraju čitavog života i zavole veštinu. Upravo onaj ko voli i oseti do kraja veštinu kojom se bavi i ima sposobnost da svo znanje prenese nesebično i na pravi način postaje učitelj - Sensei.

Iako je neko ko je ceo život posvetio veštini kojom vas uči, dešava se nažalost da pojedini bivši učenici, a sada nosioci crnog pojasa, sa nepoštovanjem govore o svom učitelju. Istina je da oni nikada neće biti dobri učitelji jer je poštovanje nešto što se podrazumeva u bavljenju borilačkim veštinama i prenošenju znanja. To je jedan od razloga zašto sam želeo da napišem ovaj tekst i objasnim koliko je odricanja i rada potrebno da se postane učitelj.

Sensei je osoba koja ima znanja i umeća da nam pomogne da budemo kompletni i bolji ljudi, neko ko nas uči poštovanju, istrajnosti, disciplini, volji, poštovanju i jača naš karakter. Jasno je da to ne može svako, da je neophodno neprestano vežbanje, dobra komunikacija sa drugima, osmišljavanje treninga, menjanje i unapređivanje svojih znanja i veština za dobrobit same veštine i učenika. Sensei je zato čovek koji ima mnogo znanja, on nije učitelj samo na treningu i tu se njegova uloga ne završava. Sam vodi ispravan i disciplinovan život, poštuje moralna načela, daje dobar primer svojim učenicima i spreman je da im pomogne u svakom trenutku.

Dobar Sensei svestan je da je veoma odgovoran za razvoj i napredak svojih učenika, on ume da probudi volju za učenjem i radom, ume da vas nauči da pomerate granice i uvek date više. Zbog toga pažljivo planira svaki trening, prati rezultate svojih učenika, maksimalno se posvećuje svakom posebno. On inspiriše da težimo promenama, da eksperimentišemo, učimo i tek tada možemo da govorimo o napretku.

Dakle, učitelj ne brine samo o tehnici, već je posvećen kompletnom fizičkom i duhovnom razvoju učenika, upoznat je sa njihovim privatnim životom, razume probleme, podučava ih kako da savladaju prepreke i u Dodjou i u životu. Sensei je tu i da vam pomogne u nevolji. On ima sposobnost da uoči neku promenu u ponašanju ili raspoloženju, da na suptilan način dobije odgovore i potrudi se da pomogne. Ukoliko je porodica u lošoj finansijskoj situaciji ili neko ostane bez posla, pravi učitelj će nesebično ponuditi učenicima da ostanu u grupi i nastave da treniraju sve dok se situacija ne stabilizuje. Neretko on sam obezbedi opremu za učenike koji ne mogu sami da je kupe.

Učenici ponekad navode različite razloge za nedolazak na trening i opravdanja za to što nisu raspoloženi da treniraju: istegnut mišić, prehlada, obaveze ili samo loš dan. Verujte da je vaš Sensei, iako se sigurno tokom napornih treninga često povređivao, ipak dolazio redovno na treninge. Drugačije ne bi uspeo da dostigne vrhunski nivo bavljenja veštinom. Takođe, da bi neko postao pravi učitelj potrebno je mnogo odricanja. Vreme sa porodicom ili prijateljima, odmor, odlazak u bioskop ili pozorište često Sensei zameni treningom. On svoje slobodno vreme provodi sa vama da biste vi radili u kontinuitetu i naučili pravilno izvođenje tehnika od najboljeg.

Veoma često se od učenika čuje da osećaju prema svom senseiju divljenje, poštovanje i ljubav. Da je veliko zadovoljstvo da gledaju preciznost, sklad, snagu i umeće kojima izvodi tehnike, a to je i motivacija za njihov dalji rad i trud. Vekovima unazad učitelji borilačkih veština uživaju veliko poštovanje, između ostalog i zbog toga što su dostigli vrhunski nivo majstorstva u veštini i svoj život posvetili onome čemu vas uče. Poštovanje je uvek obostrano, jer pravi učitelj zna da će dobar odnos sa učenicima dovesti i do boljih rezultata.

Poštujte svog Senseia i trudite se da što više naučite od njega!

Kako očuvati drevnu veštinu u moderno vreme

Kvalitet, a ne kvantitet – to je ono što me vodi kroz život, pa tako i u trenerskom radu. Uvek mi je bio prioritet da moji učenici nauče borilačku veštinu na pravi način, postepeno i temeljno. Da je nauče tako da sutra mogu da prenesu stečeno znanje drugima. Zbog toga kod nas u klubu ostaju đaci koji su strpljivi, istrajni, željni pravog znanja, oni koji umeju da poštuju veštinu, a nisu došli samo da ispune slobodno vreme, da se zabave ili samo druže. Ima i toga, naravno, ali kod nas u školi „Takeda“ se pre svega usavršava veština, uči poštovanju, strpljenju, jačanju volje i samodisciplini. Prava mera za uspeh!

Borilačka veština i vaspitanje

Ukoliko je ima, agresija u borilačkim veštinama usmerena je isključivo na samoodbranu, pa je tako i Aikiđuđucu idealan  za decu. Najmlađi su danas stimulisani sa svih strana i na različite načine, zbog toga im je teško objasniti da se do uspeha dolazi polako, da je potreban ogroman trud i da se majstor u borilačkim veštinama postaje posle više godina ili čak decenija vrednog rada. Moje iskustvo govori da su deca sve manje zainteresovana, da im je potrebna dodatna animacija, da im je slabija koncentracija i sve manje shvataju osnovnu svrhu treniranja veštine. U želji da razvijem disciplinu i očuvam principe borilačke veštine Aikiđuđucu, kojoj sam posvetio veći deo svog života, ne odustajem od tradicionalnih načina treninga. Naravno, u okviru vežbe za mlađe grupe jedan deo posvetimo i opuštanju, igrama prilagođenim njima i razgovoru, ali je i dalje osnov treninga u „Takedi“ fizički i duhovni razvoj i pravilno učenje. Oni koji nisu spremni lako i odustaju, ali zato ostaju najbolji, koji zavole veštinu i klub i koji su tu godinama. Oni shvataju da je osnov svega veština, da je ona najvažnija bez obzira na medalje, diplome i pojaseve.

Kretanje-motorika

Ne smem da zaboravim kretanje. Ono je uslov za vitalnost i očuvanje zdravlja. Osnova većine borilačkih veština jeste kretanje i razvoj pokretljivosti tela, što je za većinu tehnika i neophodno, a kroz rad sa partnerom nastaje bezbroj kombinacija kretanja.

Na žalost, deca su danas statična, vezana za uređaje, čak se i sva komunikacija među njima svela na sedenje za računarom ili telefonom. U parkovima je sve manje dece koja trče, koja igraju fudbal, košarku, koja voze bicikl. Gojaznost postaje problem i među najmlađom populacijom. Zahvaljujući borilačkoj veštini deca zavole vežbanje, a kroz treninge uče koordinaciju pokreta i telo im se ravnomerno razvija. Zapravo, vežbe istezanja i kondicione vežbe su deo svakog treninga, na početku i kraju, pored disanja, koje pomaže kod koncentracije i smirivanja pred trening.

Samospoznaja

Kada shvate da su naučili tehnike i da mogu lako da savladaju i nekoga ko je jači od njih, da mogu da se odbrane ukoliko dođu u tu situaciju, deca pažljivije prate treninge. U tom trenutku njihov cilj postaje usavršavanje sopstvenih znanja i veština, odnosno težnja da se da maksimum. Oni se više ne porede sa drugima, već sami procenjuju svoje sposobnosti i postaju svesni svog napretka i dragocenog znanja koje su stekli. Nauče da kontrolišu svoje pokrete, da ih usklade sa pokretima partnera jer je za tehniku potrebno dvoje. U radu sa partnerom razvija se i odnos odgovornosti i zrelosti.

Škola borilačkih veština kao škola za život

Istraživanja pokazuju da deca koja treniraju borilačke veštine nemaju problem da iskažu svoje mišljenje ni da prihvate tuđe, spremni su na saradnju s drugima, stiču visoku socijalnu inteligenciju zbog rada u grupi i imaju svest o tome šta će povrediti druge ljude, kao i o tome šta je opasno za njih same.

Deca u klubu „Takeda“ uče da budu odvažna i hrabra, da budu deo grupe i poštuju jedni druge. Devojčice i dečaci rade zajedno i tako shvate šta znači ravnopravnost. Moje iskustvo govori da borilačke veštine  pomažu deci da nauče da se bore za svoje ciljeve, da brže usvajaju zdrave životne navike, a u isto vreme razvijaju svest o mirnom rešavanju konflikta.  

Većinu stvari koje učenici nauče na treningu, a tu pre svega mislim na spoznaju svojih mogućnosti i prihvatanje i savladavanje samog sebe, sigurno će im biti od koristi tokom života. Naučiće kako da zauzmu stav, formiraju mišljenje, kako da poštuju sebe i druge, da budu uporni i da ne odustaju olako. Takođe, znaće kako da pravilno reaguju u stresnim, neočekivanim, konfliktnim situacijama.

Zbog toga su škole borilačkih veština i škole za život.

Kraj puta ili novi početak?

Kraj puta ili novi početak?

Savladati tehnike do savršenstva samo je jedan od ciljeva u učenju borilačke veštine, ali ne i najvažniji! Pronalaženje duhovnog mira i stalna želja za učenjem i usavršavanjem čini nas zapravo pravim majstorima.

Novi izazovi kao nov put pred nama, svaki novi pojas kao znak da treba da nastavimo dalje, a ne misao da smo na kraju – to bi trebalo da nas vodi na putu uspešnog učenja veštine.

Sve ovo sam i sam shvatio kroz godine napornog učenja, a želim da iskustvo podelim sa vama kako bi vam bilo lakše da prevaziđete ljudske slabosti i stalna preispitivanja i da nikad ne odustanete.

Veština se ne vežba, veština se uči celog života!

Razvoj i sklad tela i duha, a ne trka za zvanjem i pojasevima jeste ono što nas čini posebnima. Svako može da uvežba tehnike, ali retki uspevaju da pobede sujetu i shvate da i kad su majstori u isto vreme su i učenici. Oni teže za savršenstvom i uvek su željni novih znanja.

Izvorno, u školama borilačkih veština u starom Japanu nije ni bilo klasičnog polaganja za pojaseve niti pojaseva u boji. Svi učenici nosili su bele pojaseve i to sve dok Sensei ne proceni da su postigli zadovoljavajući nivo znanja i zrelosti, kada bi im dodeljivao pojaseve početnog nivoa, takozvani Mankyo Shodan pojas. Po završetku celokupnog učenja škole borenja dobijao se najviši pojas Mankyo Kaiden, koji bi za neke bio kraj, a za odabrane početak puta i učenja.

Upravo dobijanje Shodan – Crnog pojasa je, po mom iskustvu, najkritičniji momenat za svakog učenika. Većina njih smatra da su naučili sve, postali majstori veštine i nikada ne napreduju dalje. Oni prestanu da uče i nikada ne otkriju kompleksan svet borilačke veštine. Ovde posebno želim da skrenem pažnju na rad sa decom, jer u pojedinim klubovima najviša zvanja dobijaju deca i  mladi, kada su još uvek nezreli da shvate smisao učenja veštine, i lako nakon toga odustaju.

Pravi izbor učitelja – prvi korak ka uspehu!

Na mom putu borenja i sam sam prošao kroz sve ove faze, ali na sreću pored sebe sam imao prave učitelje, koji su u meni uvek podsticali volju da učim više i da dam sve od sebe. Posle dobijanja majstorskog zvanja moj trening sa učiteljem nije bio isti, jer Sensei se trudio da mi dokaže da tehnika nije samo pokret, budio je unutrašnju snagu i volju da želim više, bolje, da želim da učim čitavog života. I zaista, posle svakog novog uspeha sam na početku puta i toliko mnogo izazova je još preda mnom, još mnogo toga imam da naučim.

“Pojas, ma koje da je boje, služi da drži kimono, a ono što je važno jeste znanje koje imamo i koje tek treba da steknemo!”, reči su mog prvog Senseija i mog večitog učitelja, koje nikada ne zaboravljam. Zapamtite ih!

Želim vam da pronađete svoj put i nadam se da će mnogima moje iskustvo pomoći.